Bohuslav Martinů

Bohuslav Martinů (1890-1959) je bio  češki kompozitor iz perioda modernizma. Rođen je 8. decembra 1890. godine u mestu Polička, u Češkoj (tada, Austrougarskoj). Rođen je i prvih 12 godina života je živeo na vrhu tornja Crkve Svetog Jakova, gde je njegov otac radio kao zvonar. Pogled koji je odatle imao na selo, kasnije je poslužio kao inspiracija za mnoga njegova dela.

Bio je sitan, mršav i slabašan, toliko da je čak ponekad otac morao da ga nosi uz stepenice tornja. Kada je krenuo u školu, bio je povučen i ćutljiv, ali je profesor muzike brzo primetio njegov talenat i, sa 6 godina, Martinu počinje da uči da svira violinu i da komponuje. 1905. godine je održao prvi javni koncert u svom rodnom gradu.Sofija 022
Već sledeće godine majka ga je odvela u Prag, gde se svojim sviranjem i svojim gudačkim kvartetom predstavio profesorima Praškog konzervatorijuma. Oni su bili oduševljeni Martinuovim talentom i primili su ga na konzervatorijum. Ipak, nije bio baš posvećen učenju i padao je na ispitima, te je tako, krajem druge godine studija, izbačen sa konzervatorijuma, ali nastavlja sam da uči i komponuje. Martinu je išao na koncerte gde je slušao dela Štrausa, Bruknera, Debisija, Stravinskog, Bartoka i mnogih drugih, koji su značajno uticali na njegov rad.

Do tada je već napisao “Elegiju” za violinu i klavir, kao i 2 simfonijske poeme - “Anđeo smrti” i “Smrt Tintagilova”, koje je pokazao kompozitoru Jozefu Suku. Kod njega je nastavio da uči kompoziciju i u tom periodu je usavršio svoj gudački kvartet i napisao dva baleta - “Ko je najmoćniji na svetu?” i “Istar”. Posle Prvog svetskog rata se zaposlio kao violinista u Češkoj filharmoniji, koja je 1919. godine izvela njegovu Češku rapsodiju.

Martinu se 1923. godine seli u Pariz da uči kompoziciju kod Albera Rusela. Rusel ga je podsticao da pronađe svoj stil i u njegovim delima se mogu čuti naznake džeza, neoklasicizma i nadrealizma. Najpoznatija dela iz tog perioda su dela za orkestar - “Polocas (Poluvreme)” i “La Bagarre (Buka)” i opere - “Voják a tanečnice (Vojnik i plesač)” i “Julietta aneb Snár (Julija, ključ ka snovima)”.
Sofija 023Martinu se 1931. godine oženio Šarlotom Kvenhen. Njih dvoje su se značajno razlikovali - ona je bila krojač i nije se razumela u muziku, dok je, s druge strane, muzika bila jedino čemu se Martinu posvećivao. Imali su dogovorenu rutinu - ujutru bi ona odlazila na posao, a on bi ostajao kod kuće i komponovao sve do njenog povratka, kada bi zajedno odlazili u biblioteku, pošto im je književnost bila zajednička strast. To je sve izgledalo prilično idealno u početku, ali je Šarlota s vremenom shvatila da ona mora da brine i o njemu i o kući i da, u takvim uslovima, oni neće imati dece. Najveći problem pojavio se 1937. godine, kada je Vitezslava Kapralova došla da uči kompoziciju od Martinua. Ona je bila veoma talentovana i učena žena, koja je muziku volela gotovo koliko i Martinu i on se vrlo brzo zaljubio u nju. Ta afera se ubrzo završila njenim povratkom u Čehoslovačku, ali on nije mogao da je zaboravi - pisao joj je pisma, izjavljivao joj ljubav, obećavao da će ostaviti Šarlotu… Čak joj je i posvetio jedno svoje delo - Dupli koncert za dva gudačka orkestra, klavir i timpane. Ipak, Šarlota mu je ostala odana i nakon nekog vremena, Martinu je uspeo da zaboravi na svoju novu ljubav i vrati se starom životu.

Zbog početka Drugog svetskog rata, 1941. godine se Martinu sa Šarlotom seli u Njujork. U tom periodu je napisao najveći broj svojih dela i sprijateljio se sa raznim značajnim muzičarima tog doba. Za njega se govorilo da je bio čudan - noću bi često izlazio u neočekivane šetnje i, dok bi razmišljao o kompoziciji, “isključio” bi se, ne bi gledao kuda ide niti šta se dešava oko njega i posle nekog vremena, kada bi se osvestio, morao je da zove prijatelje da mu pomognu da se vrati kući. Pa ipak, bio je genijalan - velikom brzinom je komponovao složena i komplikovana dela i mogao je da, posle samo jednog slušanja nekog dela, po sećanju zapiše veći deo. Bio je veoma plodan kompozitor - komponovao je 6 simfonija, 6 gudačkih kvarteta, 15 opera, koncerte za flautu, obou, klavir, violončelo i violinu, brojne komade za klavir, čembalo, glas, solo violončelo i violinu…

1953. godine se vratio u Francusku, ali se pred kraj života seli u Listal, u Švajcarskoj, gde i umire od raka, 28. avgusta 1959. godine. Sahranjen je u Poličkoj, u svom rodnom mestu.

Bohuslav Martinů - Sinfonietta giocosa, I stav


Sofija Mihailović, flauta, III razreda SMŠ
klasa prof. Ivana Popović

  • Datum pisanja: .
Muzička škola Dr Vojislav Vučković
Kondina 6, 11000 Beograd
Tel/fax: 011 3241-169