"Lepa mlinarica"

Franc Šubert (1797-1828) je bio austrijski kompozitor, po mnogim mišljenjima i poslednji majstor bečke klasične škole i najraniji romantičar.
Prvi znaci interesovanja za vokalnu muziku javili su se nakon upoznavanja sa Mocartovim delima i povremenih poseta operi. Kako ga je, od ranih godina, podučavao orguljaš i vođa hora crkve u Lihtenhalu, imao je prilike da razvija svoje vokalne sposobnosti. To mu je pomoglo da, preko horske školarine, postane učenik carske bogoslovije "Štatkonvikt".
Prva vokalna dela koja je komponovao bila su duhovna, da bi kasnije najvećim delom pisao solo-pesme (lidove) na stihove poznatih pesnika poput Getea, Šilera, Hajnea, Milera i dr. Među najpoznatijim ciklusima solo-pesama izdvajaju se "Lepa mlinarica" i "Zimsko putovanje".

"Lepa mlinarica" je ciklus pesama iz 1823.godine baziranih na 20 pesama Vilhelma Milera, u izvođenju solo pevača i pijaniste. Vokalni deo izvode najčešće tenori i soprani ali, budući da je Šubert radio transpozicije i za niže registre, omogućio je i drugim glasovima izvođenje svojih kompozicija. Kako je protagonista pesama mladić, češće se susreću izvođenja muških glasova. Same Milerove pesme su inspirisane neuzvraćenom ljubavlju prema Luizi Henzel, pesnikinji i svastici Fani Henzel i Feliksa Mendelsona.

Od 20 pesama, koliko ih ima u ciklusu, polovina je u vidu jednostavne strofične forme čiji se ton menja, počevši od optimizma i razigranosti do očaja i tragedije. Jedna od najčešće izvođenih pesama "Das Wandern" (šetnja) prikazuje mladog kalfu vodeničara koji veselo luta selom, pevuši i uživa u prirodi.

Radnja koja dalje sledi prikazuje kako on nailazi na potok, koji prati do mlina, gde upoznaje prelepu mlinarevu ćerku. U par navrata pokušava da je impresionira, ali njen odgovor je nesiguran i neubedljiv jer ona ne pridaje puno značaja njegovim udvaranjima. Osećanja mladog kalfe rastu, a zajedno sa njima nestrpljivost i iščekivanje. Povrh toga, on ne gubi nadu i želi da bude istrajan u svojoj nameri da iskaže svoja osećanja.

Nakon što devojka izražava želju da iznenada ode iz njegovog društva, mladi kalfa je skrhan i postaje opsednut njom i čini sve da joj ugodi. Zelena boja, koju ona pominje da voli, a u kojoj boji joj on poklanja mašnu, postaje simbol njegove naivne i nezrele ljubavi i bola, jer devojčinu pažnju nepokolebljivo okupira lovac koji se pojavljuje u vodenici, takođe odeven u zeleno.

U svojoj muci,vodeničar zamišlja ekstravagantrnu fantaziju svoje smrti u kojoj cveće niče iz njegovog groba, aludirajući na ljubav prema mlinarici koja večito tinja. Svoje jade i bol poverava potoku, koji ga u poslednjoj pesmi u vidu uspavanke prati do večnog konačišta.

Iako ga je prevremena smrt zatekla u 31.godini života, muzičko zaveštanje Franca Šuberta pleni i dalje svojom inventivnošću i lepotom.

Anđela Matović, solo pevanje, IV godina SMŠ
klasa prof. Nevena Petković